Pošto je donešena "teška" odluka da ove godine idemo na more trebalo je izabrati destinaciju. Kao i uvek znali smo zemlju ali ne i mesto. Još nešto smo znali, ovog puta idemo sopstvenim prevozom. I još nešto, sa nama idu u isto vreme svastika sa mužem i ćerkom. Posle nekog perioda većanja gde da idemo pala je odluka na Leptokariu. Može, kao i svako drugo mesto na obali mora. Očajno mi je bio potreban odmor. Plan je bio sledeći:
- rezervišemo smeštaj za 20. jun pošto je taj datum svima manje više ogovarao
- idemo sa 2 automobila
- za ostalo se snalazimo...
Konačno je došao i taj 20. jun. Prethodnog dana smo već sve popakovali i pripremili. Na put krećemo oko 4 sata ujutru. Mislim da nismo mogli da izaberemo bolje vreme. Ako na vreme legneš prethodnog dana imaš sasvim dovoljno vremen da se naspavaš, uskoro počinje da sviće novi dan tako da je vožnja po mraku svedena na minimum.
Fanđo u autu br. 1
Šumaher u autu br. 2
Put nas iz Bora vodi preko Boljevca i Paraćina, što se tiče samog asfalta od Bora do Selišta je u katastrofalnom stanju pa se ponekad pitam zašto plaćam taksu za održavanje puteva uz registraciju, koje to puteve održavaju??? Od Selišta do Paraćina put je odličan i konačno su završili radove na njemu (vidi post Jagodina prvi put). Kod Paraćina izlazimo na autoput, svi znamo u kom je stanju tako da neću da ga opisujem, posle nešto više od 2 sata vožnje stižemo na naplatnu rampu Doljevac odakle put više liči na neki kolski put kroz njive i šume nego autoput, i opet pitanje za šta plaćamo putarinu na toj naplatnoj rampi? Inače putarina je od Paraćina do Niša 230 dinara za putnički automobil, a na naplatnoj rampi Doljevac se plaća još 190 dinara. Malo posle naplatne rampe prestaje autoput i počinje magistrala koja vodi kroz Grdeličku klisuru. Na putu u ovo vreme nema mnogo gužve tako da je prijatno i neopterećujuće za vožnju. Pauzu pravimo posle oko 3 sata vožnje kod motela Predejane. Nastavljamo put dalje prema granici sa Makedonijom i usput nailazimo tu i tamo na radove na putu. Još oko sat vremena vožnje i stižemo na granicu Srbija-Makedonija.
Granicu sa Makedonijom prelazimo bez zadržavanja jer nema gužve, već vidimo prvi rezultat naše dobre odluke da krenemo u ranim jutarnjim časovima. Put kroz Makedoniju je skoro 200km i svodi se na autoput i delom magistralu. Kolovoz je u relativno dobrom stanju, nema gužve na putu i uz normalnu vožnju i poštovanje ograničenja i tri putarine brzo prolazimo kroz Makdoniju. Prva putarina je na naplatnoj stanici Romanovce od 50 denara, sledeća je naplatna stanica Sopot 60 denara i poslednja naplatna stanica Gradsko 50 denara.
Autoput kroz Makedoniju
Za poređenje 1 evro je 60 denara. Autoput kroz makedoniju nije naporan za vožnju, čak pruža uživanje u jednom svom delu gde krivuda kroz dolinu reke Vardar. Uz jednu dužu pauzu od skoro sat vremena Makedoniju prelazimo za 3 sata. Pošto je cena goriva u Makedoniji manja nego u Grčkoj (a i u Srbiji) na poslednjoj benzinskoj stanici pre granice sa Grčkom dopunjujemo rezervoar. Za pređenih 500 km potrošili smo 33 l benzina što i nije tako loš rezultat, ja sam očekivao i veću potrošnju. Na toj stanici pravimo kraću pauzu pre prelaska granice.
Granicu Makedonija-Grčka prelazimo isto bez zadržavanja, nema gužve i nastavljamo put prema krajnjem odredištu. Već je oko 13 časova po Grčkom vremenu, ili 12 po našem. Prvi deo puta vozimo po magistrali koja je poprilično široka. Zatim vozimo autoputem, odvajamo se prema Atini i pratimo putokaz za Katerini. Plaćamo dve putarine, za deo puta Solun-Katerini 1,20 evra i još 2,20 evra za autoput posle Katerini. Na autoputu već ima više vozila ali se to ne primećuje pošto on ima tri trake. Ubrzo prolazimo tunel kod Katerini i ostaje nam još 30 km do Leptokarie. Posle 9 1/2 sati vožnje i pauza stižemo ispred vile La Vou u Leptokariji, znači sada je nešto posle 14 časova po lokalnom vremenu.
Još jedna potvrda naše dobre odluke o vremenu polaska, sobe su spremne za useljenje, odmah dobijamo ključeve od soba (nema čekanja od par sati ispred vile), raspakujemo stvari, parkiramo automobile na obližnjoj livadi i pravac plaža.
Hodnik sobe u vili LaVou
Kuhinja
Soba
Dvorište vil LaVou
Što se tiče tiče zabave za nešto stariju decu, ima jedna diskoteka u gornjem delu Leptokarie. Za šetnju postoji jedna ulica sa radnjama, restoranima, kafićima itd koja vodi od same plaže uzbrdo do pruge. Prođete li kroz podzemni prolaz ispod železničke pruge naćićete se u gornjem delu gde se šetalište nastavlja ulicom levo, pa opet uzbrdo. U gornjem delu se takođe nalazi lepa crkva Sv. Nikole.
Crkva Sv. Nikole
Što se tiče supermarketa postoji jedan u glavnoj ulici i Lidl koji je na samom ulazu u Leptokariu, oba su dobro snabdevena i cene su slične cenama u Srbiji.
Ispred prodavnice imaju stvarno velike pse
Vratimo se na plažu, tamo smo malopre krenuli.
Prvi susret sa plažom
Prvog dana odlazimo na najbližu plažu, normalno i već smo malo razočarani. Plaža je peskovita ili tu i tamo po pesku ima krupnijeg kamenja. Takođe na samom ulasku u vodu, more nanese sitnije kamenje što malo kvari utisak pri ulasku u vodu. Naravno nas ne mrzi da prošetamo pa istog dana krećemo niz plažu na jug (pema Atini), na tu stranu plaža lagano prelazi u šljunkovit. Za danas je dosta plaže, pa veče provodimo u upoznavanju mesta. Već sutradan odlazimo uz plažu na drugu stranu, severno (prema Solunu) i vidi iznenađenja, naravno prijatnog, kako idete dalje uz plažu ona je sve lepša i lepša. Naravno odlučujemo se za lepši deo plaže, ujedno imamo i malu šetnju kroz samo mesto.
I mi smo vde zaboli suncobran
Pogled na more...
Mesto kao i svako drugo primorsko turističko, bez velikih oduševljenja provodimo mirne dane odmora. Od jutra na plaži, pa ručak na terasi, pa ponovo plaža, pa večera na terasi, pa malo šetnje i tako.
Večera u gornjem delu Leptokarie
Istražujemo, razgledamo...
O poseti Paraliji i Olimpik Biču smo već razgovarali pre samog polaska na odmor tako da za to iskorišćavamo jedno jutro koje ne obećava lep dan za plažu. Pakujemo se u jedan auto pa na autoput. Putarina nas kosta 1,80 evra i oko pola sata vožnje, evo nas u Olimpik Biču. Prolazimo kroz mesto i svi zaključujemo da je poraslo od kad smo poslednji put bili ovde, nastavljamo za Paraliu. Tamo provodimo prepodne po radnjicama, srećemo poznate ljude, nešto prezalogajimo, sretnemo poznate ljude, i naravno nešto slatko mora da padne i sretnemo poznate ljude... U međuvremenu meteorološka situacija se izmenila tako da se pakujemo i put pod noge nazad na plažu Leptokarie.
Jedino što nisam posetio, a hteo sam je put koji vodi u brda prema planini Olimp, iz daljine se vidi put koji se serpentinama penje do vrha. Možda nekom drugom prilikom ako budem negde u blizini ili u prolazu.
I tako lete dani i stiže i taj 30ti. Nevoljno se pakujemo, nešto doručkujemo i napuštamo sobu oko 9 sati po lokalnom vremenu. Izlazimo na autoput i plaćamo ponovo onih 1,80 evra.
Tunel ispod kružnog toka u Kateriniju, još autoputa, pa 2,20 evra. I dalje autoput pa još 1,20 evra, a onda odvajanje za ganični prelaz Evzoni ali sa leve strane (da LEVE, ne desne), što bi mi rekli iz najbrže trake. A onda priča odozgo se ponavlja samo obrnutim redosledom. Granica Grčka-Makedonija, pauza, magistrala,
Ovde nismo svraćali
autoput, 50 denara Gradsko, autoput, 60 denara Otovica, autoput, 50 denara Romanovce, granica Makedonija-Srbija, pauza, radovi na putu, magistrala,
Navigator-fotograf se dosađuje (ili možda zabavlja???)
nešto što zovu autoput a nije, 190 dinara Doljevac (nemam blage veze za šta), i Niš. Već je 15 po lokalnom vremenu, i sad sam se setio da oni srećnici koji su išli autobusom upravo polaze iz Leptokarie. Malo odmora u Nišu i da pozavršavamo ko šta ima po gradu pa put pod noge. Odlučujemo da nastavimo autoputem te plaćamo još 230 dinara do Paraćina i još jedno zaustavljanje na pumpu za svaki slučaj, gorivo neće da se baci, iskoristiće se po gradu i okolini. Posle prijatnog i nezamarajućeg putovanja od 630 km od Leptokarie do Bora, stižemo kući bogatiji za još jedno iskustvo. I sa pitanjem ko me lagao do sad da je bolje putovati autobusom na more, možda jeste nekom, ali ja nemam gde da smestim svojih 190cm, ne prave autobuse po mojoj meri.
Sad je već 1/2 20 i sedimo na terasi, pijemo kafu, zalivamo cveće, sređujemo utiske i proveravamo kako je funkcionisao naš sistem za zalivanje cveća sa izbušenim flašama. Ne baš najbolje, moraćemo da ga usavršimo za sledeće letovanje.
Da dam zaključak. Lepo smo putovali, lepo se odmorili, fino se proveli. Godišnji odmor izvršio svoj zadatak. Jedva čekamo sledeće letovanje.
Нема коментара:
Постави коментар